Radim na Bijenalu u Veneciji
Mila Miljković je mlada pozorišna producentkinja, trenutno na master studijama u Veneciji. Zajedno sa Sofijom Gavrilović i Teodorom Ilić (koleginicama sa klase) kulturni je medijator Paviljona Srbije na ovogodišnjem Bijenalu. Sa nama je govorila o postavci u domaćem paviljonu, kao i izazovima sa kojima se suočava u toku posla, života i studija u Italiji.
Intervju: Lazar Tešić
Fotografije: Mila Miljković, promo
Obrazovanje i dolazak u Veneciju
Dugo sam imala ambiciju da za svoje master studije odem u inostranstvo – kako bih imala priliku da iskusim život i školovanje u drugoj zemlji, samostalnost i promenu u odnosu na Beograd. Takođe sam znala da želim da moje obrazovanje i dalje bude u polju kulture i umetnosti, u skladu sa mojim osnovnim studijama. Završila sam Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i zajedno sa dve drugarice sa klase, Sofijom i Teodorom, počela proces traženja opcija za master. Sve tri smo odlučile da dođemo ovde, jer se studijski program najviše poklapao sa našim prethodnim školovanjem, bio je u skladu sa našim budžetom i podrazumeva iskustvo života u specifičnoj sredini poput Venecije.
Proces prilagođavanja na novo okruženje je bio interesantan, ponajviše navikavanje na tempo života i obaveza koji je daleko sporiji i rasterećeniji nego što je u Beogradu. Takođe, jedan od glavnih razloga za dolazak ovde je kulturno raznoliko okruženje, potencijalni rad na Venecijanskom Bijenalu, ali i želja da vidimo kako zapravo funkcionišu prakse i načini rada u zemlji sa bogatom kulturom, kao što je Italija.
Angažman na Bijenalu
Angažman se desio kao posledica proaktivnosti sa naše strane. Otkako smo došle, pokušavale smo da nađemo način da kao profesionalci u radu u kulturi na neki način doprinesemo ovogodišnjem izdanju srpskog paviljona. Uz pomoć saveta naše profesorke sa FDU-a, stupile smo u kontakt sa Slobodanom Jovićem, kustosom iz Muzeja primenjene umetnosti. Istovremeno, jedan od članova autorskog tima je putem preporuke drugog profesora došao do nas, iako smo u tom trenutku već ostvarile komunikaciju sa druge strane – tako da, ispala je zaista dobra kombinacija, uprkos početnoj neizvesnosti, jer nam je bilo izuzetno stalo da se angažman zaista i desi.
Postavka u paviljonu Srbije
Ovogodišnje izdanje srpskog paviljona na Bijenalu arhitekture se zove Rasplitanje: novi prostori (Unraveling: new spaces), nastalo kao posledica intercisciplinarne saradnje arhitekata, dizajnerki tekstila i elektro-inženjera. Čini ga velika prostorna instalacija, odnosno arhitektonske forme od vune, koje će se tokom trajanja Venecijanskog Bijenala rasplitati, vraćajući se na svoj osnovni oblik- nit vune. Ideja je, iako veoma kompleksna, izvedena na jednostavan i vizuelno upečatljiv način: arhitektonska forma sastoji se od velikog broja vunenih pletenina, spojenih na mehaniku koja radi na solarnu energiju. Centralnost u ovom projektu uzima ljudska šaka, koja je prikazana kao produžetak mozga i medijator između stvarnosti i ideja. Inspirisan lokalnim kreativnim i naučnim nasleđem, projekat istražuje odnose između (de)kompozicije i ukazuje na cikličnost arhitektonske prakse. Mešanjem nasleđa i novih perspektiva, projekat zamišlja arhitekturu kao profesiju koja je otvorena, taktilna, cirkularna, inkluzivna i u konstantnom procesu evolucije.
Radni dan u Paviljonu
Teodora, Sofija i ja, u saradnji sa autorskim timom, radimo kao kulturni medijatori, ili kustosi Paviljona Srbije tokom trajanja Bijenala. Interno, govorimo da smo čuvarke paviljona. Pre početka radnog vremena otključavam paviljon, pokrećem eksponat i većinu dana provedem u razgovoru sa posetiocima. Kako je forma upečatljiva, dosta ljudi bude zainteresovano da sazna više informacija o tome kako radi, koliko je trajala postavka, kako je proizvedeno i kako će se odvijati proces rasplitanja. Prostor je veoma dobro osvetljen zbog zastakljenog plafona, a forma je fotogenična i taktilna – tako da ponekad dobijam molbe da fotkam posetioce u interakciji sa eksponatom. Ambijent mog radnog mesta je smirujući, otvoren sa puno zelenila, međutim, to znači da sa vremena na vreme u paviljonu može da se zatekne po koja nepredviđena bubetina.
Izazovi i život u Veneciji
Život u Veneciji je izuzetno lep i dopada mi se provođenje vremena ovde. Celo glavno ostrvo je pod zaštitom Uneska, što znači da su bilo kakva prevozna sredstva nedozvoljena (što i nije moguće zbog mnogo mostova), može se ići jedino peške. To znači da nema gužve, buke i zagađenja od saobraćaja i moj javni prevoz je vaporetto brodić. Međutim, gužva poprima ljudski oblik i to ume da bude nesnosno u određenim delovima grada koji su veoma prometni. Korišćenja broda kao javnog prevoza je fenomenalno iskustvo, i od septembra mi i dalje nije dosadilo, iako je dolazak od tačke A do tačke B u Veneciji daleko sporiji i nepraktičniji.
Prilikom organizacije događaja, čime sam se bavila u periodu pre otvaranja Bijenala, bila sam u situaciji gde moram da ispunjavam zadatke pod otežanim logističkim uslovima koje podrazumeva ovaj grad. Na primer, razmišljanje o najbližem prilazu vodi zbog transporta, ili obavljanje nabavki za veliki događaj peške su prepreke sa kojima smo morale da se suočimo i smislimo alternativne načine da ih rešimo. Uz to, komunikacija na italijanskom i rad pod pritiskom učinili su radno iskustvo koje mi je dobro poznato od pre novim, otpornijim i specifičnim. Što se samog finansijskog momenta i života u Veneciji tiče, nadrealno je da trenutno živim u zapadnoj Evropi, gde su prosečna primanja i životni standard viši u odnosu na Srbiju, i da ovde trošim manje novca na hranu nego u Srbiji.
