Arhitektura: Crkva Svetog Antuna Padovanskog
Modernistička zgrada Jožeta Plečnika

,,Jedna od najzanimljivijih zgrada u Beogradu”, — tako su ovu crkvu nazivali novinari koji su svedočili njenoj izgradnji krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka. Crkva Svetog Antuna Padovanskog i danas izgleda neobično: posmatran izdaleka, njen okrugli zvonik obložen crvenom opekom ne odaje odmah utisak da je to crkva. Hram gleda na dve ulice — Bregalničku i Pop Stojanovu, ali sa koje god strane da priđete, očigledan je kontrast između njenih okruglih crvenih formi i obične stambene arhitekture ostatka kraja. Mapa Mag predstavlja neobičnu gradsku znamenitost.

Bosanski franjevci

U periodu između dva svetska rata, građevinarstvo  u Beogradu  doživelo je svoj procvat, što je podrazumevalo i izgradnju katoličkih hramova. Pet od šest katoličkih crkvi koje trenutno postoje u Beogradu sagrađeno je baš u onih dvadesetak godina. Među njima je i Crkva Sv. Antuna Padovanskog, izgrađena za franjevce iz provincije Bosne Srebrene. Oni su još 1926. kupili to zemljište u Beogradu i izgradili samostan i malu kapelu. Samostan se očuvao do naših dana, to je zgrada u Bregalničkoj ulici ukrašena neobaroknim elementima i manjom skulpturom Sv. Antuna sa Hristom. Samostan su blagoslovili na 700. godišnjicu smrti svetog Franje Asiškog, a što se crkve tiče, plan je bio da se izgradi 1931. — pred 700. godišnjicu Antuna Padovanskog.

Plečnik i njegovo remek-delo

Slovenac Jože Plečnik, arhitekta zgrade, studirao je u Beču kod Otoa Vagnera, radio u Pragu, predavao u Ljubljani. Često je projektovao sakralne objekte, pa i one za franjevce. Njemu se u Ljubljanu uputio i poslanik iz Beograda, kako bi naručio projekat nove crkve sv. Antuna Padovanskog. Kao i obično, kod Plečnika je nagovaranje potrajalo određeno vreme, ali na kraju je pristao. Pritom su mu franjevci u potpunosti poverili projekat i nisu se mešali u umetnički proces.

Kao rezultat, Plečnik je kreirao paradoksalno zdanje. Na prvi pogled se radi o veoma savremenoj crkvi u smislu arhitekture. Ali kad se zagledate, jasno je da su za izvor nadahnuća Plečniku poslužili ranohrišćanska i vizantijska arhitektura, što sledi i iz rotonde, i iz ulaznog portala. Taj balans suprotnosti nije očigledan samo po formi, već i po građevinskim materijalima objekta: zidovi jesu napravljeni od savremenog armiranog betona, ali su obloženi tradicionalnom ciglom. Kontrast betona i cigle će postati tipski element beogradske arhitekture nakon sedamdesetih, a Plečnik je preduhitrio trend. Početak izgradnje datira iz 1929. godine, ali ona nije završena na godišnjicu, kako je planirano. Crkvu su blagoslovili 1932.

Početni projekat

Uprkos potpunom poverenju koje su franjevci pružili Plečniku kada je u pitanju koncept hrama, originalna verzija njegovog projekta nije zaživela. Prvobitno se iznad rotonde planirala kupola, koju su na kraju zamenili ravnim krovom. Postoji nekoliko verzija priče o toj izmeni: da su franjevci pomislili kako  sa kupolom crkva previše podseća na džamiju, da je Plečnik sumnjao u sposobnosti lokalnih građevinaca, ili da bi, pak, sa kupolom projekt izgledao više vizantijski, a manje modernistički nego što su Plečnik ili naručioci želeli.

U skladu sa izmenjenim planom napravljen je i zvonik sa horizontalnim linijama prozora. Prvobitni nacrt je predviđao manje prozora koji su ,,obmotavali” zvonik, ponavljajući spolja hod stepenica. Ta promena je nastala posle smrti Plečnika: izgradnjom zvonika 1962. je rukovodio njegov učenik, Janez Valentinčić. On je takođe zaslužan za neke detalje enterijera, na primer klupe, luster i orgulje.

Enterijer

Iako je crkva blagoslovljena 1932, usled manjka sredstava unutrašnje opremanje je potrajalo nekoliko decenija. Spolja rotonda deluje prilično skromno, ali kada kročite u nju, naći ćete se u ogromnom prostoru komplikovanog oblika, osvetljenom prozorima na gornjoj galeriji. Kontrastu cigle i betona se pridružuje treći element — drveni plafon. Veći deo unutrašnjosti je rezultat rada slovenačkih umetnika, uključujući skulpture Božidara Pengova. Ipak, glavna skulptura oltara pripada jednom od najpoznatijih jugoslovenskih vajara tog doba, Ivanu Meštroviću. U brinzi je izliven Sveti Antun sa malim Isusom Hristom. Isti motiv krasi i zgradu samostana, a postoji teorija da i oblik crkvenog temelja podseća na njega, pa osnovna zgrada poziva na Sv. Antuna, a temelj zvonika na Hrista.

Crkva danas

Crkva radi, možete doći na bogosluženja – ujutru ili uveče, radnim danima i vikendom. Međutim, popeti se na zvonik i razgledati okolinu retka je prilika, Zavod za zaštitu spomenika organizuje obilazak crkve i zvonika svega par puta godišnje.

Tekst: Elvira Ibragimova
Fotografije: Konstantin Kondrukhov