“Radim u KPGT-u”
Jugoslovensko pozorište u fabrici šećera

Pozorišnu trupu KPGT – Kazalište, pozorište, gledališče, teatar – osniva grupa jugoslovenskih pozorišnih umetnika davne 1977. godine u Zagrebu. Tokom gotovo 50 godina postojanja, trupa je nastupala širom Jugoslavije, ali i sveta, a danas se pozorište, na čelu sa jednim od osnivača, Ljubišom Ristićem, nalazi u Beogradu, razmešteno u zgradama Stare šećerane. 

Tekst: Mila Milojević
Fotografije: Junona Slavina

Naizgled teško pristupačna lokacija upravo i jeste najveća prednost ovog pozorišta: kada zakoračite u plastenik kroz koji se stupa u predvorje pozorišta, upustili ste se u putovanje kroz lavirint koji čini čak 9 scena za izvođenje predstava. Na putu do njih proći ćete pored pozorišnog bara – prostorije za prijem gostiju, ali i jedne od scena –, kroz garderobu glumaca i potkrovlje, obići scenu na otvorenom – na kojoj se čak i u trenutnim vremenskim uslovima izvodi ,,Ričard III” –, proći kroz ruševine na kojima je nekada izvođen Čehovljev ,,Galeb”, obići stari crveni kiosk koji nema drugu funkciju osim što, kao i ostatak ambijenta, seća na neka minula vremena, i na kraju se obresti u novoj zgradi, gde se izvodi Don Huan – predstava ili večera u restoranu?

Na sreću, ekipa Mape je u poseti Kazalištu imala vrsne vodiče, zaposlene u pozorištu, pa ćemo ovom prilikom pokušati da prenesemo barem delić atmosfere koju smo tamo doživeli, i dočaramo vam kako je to raditi u KPGT-u.

Priča o KPGT-u i Staroj šećerani počinje 1994. godine, godinu dana pre nego što će se pozorište smestiti na ovoj lokaciji. Evo šta o tome kaže Ljubišta Ristić:

,,Nismo mi izabrali mesto, nas je mesto izabralo. Nas su zvali da dođemo ovde ljudi iz Šećerane, zato što se fabrika preselila i to su bile ruševine, u to vreme već 25 godina. Za jednu predstavu koja je igrana na Bitefu ‘94. godine sam ja odabrao da igramo Antigonu tu u ruševinama, onda su nas (KPGT) zvali i mi smo došli. Tu nije bilo ni struje, ni vode, ničega, mi smo počeli da radimo, igrali smo napolju Šekspirov ,,San letnje noći”, tu smo i jezero napravili i onda smo u jesen ušli unutra i negde ‘97.  smo u stvari mi počeli to da uređujemo, pa smo uredili samo ovih prvih 30 metara, onda je počelo bombardovanje i tada smo prestali. Nismo ništa više mogli da nastavimo, posle bombardovanja su došle druge stvari pa smo morali da sačuvamo ovo.”

Ovde je Ljubiša imao u vidu stalne inspekcije koje su dolazile u pozorište posle bombardovanja i pretile zatvaranjem, jer je tada pozorište još uvek bilo alternativno, pritom i jugoslovensko. Od pre par godina pozorište ima status gradskog.

Uprkos tome, KPGT je početkom dvehiljaditih bio centar alternativne kulture, ovde su, osim predstava, organizovane žurke na kojima su nastupali di-džejevi iz celog sveta: ,,Dejvid Geta, pre nego što je bio Dejvid Geta, puštao je ovde”. Takvih događaja ovde i danas ima, doduše, znatno ređe, iako je prostor bez konkurencije. Osim toga, ovaj, ali i onaj najraniji period, još pre dolaska pozorišta u Šećeranu, obeležila je saradnja sa jugoslovenskim glumcima i rediteljima koji i dan-danas nastupaju ovde. Ipak, Ljubiša Ristić nastoji na tome da što je češće moguće dovodi mlade glumce i režisere u pozorište, pa smo imali prilike i da porazgovaramo sa predstavnicima mlađe generacije koja je utočište pronašla u Kazalištu.

Aleksandra Mrdić, glumica, balerina, PR:

,,U vreme kada sam ja bila u srednjoj baletskoj Ljubiša je obnovio predstavu ,,Tajna crne ruke” sa oko 50 balerina, nas 5 iz baletske škole smo pozvane da igramo, tad smo imale sve po 15-16 godina. Pre toga se glumom uopšte nisam ni bavila, balet je bio glavna stvar, onda sam tako sa 17-18 odigrala prvu predstavu kada smo premijerno obnovili Ričarda III, to je bila moja glumačka premijera sa KPGT-om, igrale su se 2 predstave za veče na Kalemegdanu, onda smo nastavili da radimo na tome.

Što se tiče KPGT-a, ovo je dobra prilika jer ne mora svako da završi Akademiju da bi igrao ovde, i često ovde igrači postanu glumci, glumci postanu igrači, tako da mislim da je to lepota, što možemo da isprobavamo razne svoje talente koje nismo ni znali da imamo i da ih unapredimo. Devojke koje ovde igraju su postale koreografi za razne predstave, tako da stalno otkrivaš novi talenat. Ja jedino još ne znam da pevam, to mi je još uvek problem, ali sve ostalo može. Ovde sada radim sa devojkama i PR, upoznajemo dosta ljudi, tražimo nove saradnje, tome sam sada malo više posvećena dok ne počnemo da radimo ove nove predstave u februaru i martu.”

Jovan Petrović, glumac:

,,Više sam naučio ovde nego što sam naučio za života igde drugde. Ima mnogo toga da se uči, naravno najviše od Ljubiše, i što se tiče procesa i tehničkih stvari koje su mimo tvog poziva, ali i izražavanja. Mislim, ja ne umem da pričam, ali da ste me videli pre dve godine, katastrofa stvarno. Sad sam dobio nagradu za scenski govor na neki fazon, to je najsmešnija stvar na svetu. Ljubiša je rekao ‘ako je on dobio nagradu, zamisli kakvi su ovi drugi, ćuti’. 

Kad nemaš gde da odeš, dođeš ovde i to ti bude kao azil, nekako isceliteljski, (dođite na Don Huana). Ja sam živeo ovde mesec dana dok smo radili ,,Mi”, svaki dan smo imali probe od jutra do mraka, i onda dođe onaj trenutak kad zaključavaš pozorište i sad si tu i to je tvoja dnevna soba…Magično je. “

 

Repertoar

Što se repertoara tiče, dobar njegov deo igra se već godinama, uz stalne dopune. Trenutno je aktuelan tzv. ,,ruski ciklus”, koji podrazumeva izvođenje Čehova i autora okupljenih oko njega (trenutno je na repertoaru i Zamjatin, a u bliskoj budućnosti možemo očekivati premijere dela Babelja i Piljnjaka). U februaru nas očekuju dve premijere: ,,Nastasja Filipovna” i ,,Triptihon za Euridiku”, a ostatak repertoara možete pogledati na sajtu pozorišta.

Program “Artist’s Film” u MSUB-u: Anri Sala, Širin Nešat i Ali Čeri

Zvezde video umetnosti u Beogradu