Šta je potrebno da znate o Mikenđelu Pistoletu Velikom Italijanu čija retrospektiva je predstavljena u MSUB

U Muzeju savremene umetnosti Beograda (MSUB) danas se otvara glavna izložba ovog leta — „La Pace Preventiva” (“Preventivni mir”) Mikelanđela Pistoleta. To je proširena retrospektiva vodećeg protagoniste umetničkog pokreta Arte Povera, autora nesvakidašnjih instalacija, od kojih je verovatno najpoznatija “Venera od krpa”. Evo šta sve treba da znate kako biste shvatili izložbu.

Tekst: Saša Iordanov
Fotografije: 1,4,6 – Fondazione per l’Arte Moderna e Contemporanea, 2,3 – Galleria Continua , 5 – Michelangelo Pistoletto



Konzumerizam

Mikelanđelo Pistoleto je započeo karijeru sredinom 1950-ih kada je umetničkom scenom vladao apstraktni ekspresionizam. Vrlo brzo je ušao u uski krug njujorških pop umetnika, među kojima su bili Vorhol, Raušenberg, Lihtenštajn i drugi, i gde je bio jedini neamerikanac. Kao i drugi, radio je sa galerijom “Leo Kasteli” i izlagao na grupnim izložbama pop umetnika 1964. godine u Evropi. Međutim, brzo se udaljio od pop-arta: smetala mu je nužna podrška konzumerizma i insistiranje na umnožavanju njegovih. Za vreme pariske izložbe Kasteli je izneo ultimatum: “Mikelanđelo, ili postaješ Amerikanac, ili će te [pop-umetnici] izbaciti iz svoje porodice. Pistoleto je taj ultimatum odbio, birajući slobodu.

Il pittore, 1959, fotografija: Ela Bialkowska
Arte Povera

Nakon što je odbio “da postane Amerikanac”, Pistoleto se vratio u otadžbinu i ubrzo je našao novi put, postavši jedan od osnivača i najistaknutijih predstavnika pokreta Arte Povera, koji se baš tada rađao u Italiji sredinom 1960-ih na talasu studentskih protesta, izazvanih istovremenim ekonomskim usponom i užasavajućom društvenom nejednakošću. Suprotno futuristima koji su bili ushićeni industrijalizacijom i tehničkim napretkom, kreatori “siromašne umetnosti” su se fokusirali na ručni rad i prirodne materijale. Na taj način su istupili protiv potrošačkog društva, koje je, prema njihovom mišljenju, uništavalo lokalni kulturni kontekst, iskustvo i sećanja lokalnih zajednica.

Metamorfosi, 1976-2016, fotografija: Alicia Luxem
Ogledala

Pistoleto je karijeru započeo autoportretima — jednim od najintimnijih i najdirljivijih umetničkih žanrova. Kako bi ostajao u granicama objektivnosti, često je radio gledajući na svoj odraz u ogledalu. U svojim razmišljanjima je došao do zaključka da realnost nije slika koja nastaje na platnu, već isključivo ono što se vidi u ogledalu. Početkom 1960-ih krenuo je da pravi crno-zlatne ogledalske fonove, koji su podsećali na vizantijske ikone i beležili odraz posmatrača. Kasnije su ta dela postala komplikovanija: na poliranoj površini su se pojavljivale druge figure, a u procesu razgledanja posmatrači bi postajali deo kompozicije.

Ragazza che cammina, 1962 - 1966, fotografija: Paolo Pellion
Minus objekti

Tokom čitave karijere Pistoleto je uvek bio zainteresovan za odnose koji nastaju između gledaoca i dela. Štaviše, smatrao je da je učešće gledaoca obavezni element umetnosti. Tako su nastali njegovi “minus objekti” — instalacije većinski napravljene od jednostavnih i dostupnih materijala, koji bi često imali i primenjenu funkciju. Na primer, minimalistička instalacija “Struktura za razgovor za vreme stajanja” je izgledala kao baštenska ograda i mesto za komunikaciju, pružajući udobna konstruktivna rešenja za smeštanje ruku i nogu sagovornika.

Structure for Talking Standing Up, 1965 - 1966
Venera od krpa 

Arte Povera nastaje u trenutku kada se u muzejskom svetu aktivno promovišu novi oblici umetnosti, najpre minimalizam i apstrakcija, u kojima se prikazi čine bezdušnim i lakim za ponavljanje. U tom smislu “Venera od krpa” je idealni primer kritike navedenog pristupa. To je kopija antičke statue, na određeni način suprostavljene gomili šarenih krpa. Delo je zasnovano na kontrastu večne uzvišene lepote i prolazne mode. Taj kontrast je još upadljiviji zahvaljujući dodatnim elemenatima: vidimo sukob formiranog (besprekorna silueta statue) i neoblikovanog (bezoblična gomila), kontrast šarenog i bezbojnog. Pistoleto, s jedne strane, kritikuje potrošačko društvo, a sa druge nam suptilno nagoveštava da se u savremenom svetu antički ideal više ne može smatrati jedinim izvorom inspiracije.

Venere degli stracci, 1967

Na meniju bara “Idol” se pojavio pho bo

To je najpoznatije jelo vijetnamske kuhinje                                                     

6 tajni Netflix-a

Trikovi sa kojima će korišćenje ovog servisa postati nezaboravno.